Lili je bila zaljubljena u Trst. Gledala je u sunce i mislila o sutrašnjem danu koji je, kako se tada činilo, samo na nju čekao. Tom ulicom, bliže moru, stajala je drvena starinska kuća u kojoj je bio krojački salon. Lili se tog jutra upravo tamo uputila.  Pred njom se ukaza more. Čudno je sve to nekako bilo. Davno je negde nastala priča da je život kruta linija koja spaja strah i ljubav. Te dve kapije , na dva različita  kraja sveta , za čoveka širom otvorene. Lili ništa drugo u svom životu nije imala ili bar je ona tako mislila. Danima  je samo ružne snove snevala i to je u njoj budilo osećaj kao da bledi. Gledala je u svoje prste i dlanove, brojala nabore i brazde kao da u njima vidi razrešenje svoje sudbine. Ne gledajući, nasumično neobičnim pokretom ruke uhvatila bi gramofonsku ploču i sa većim naporom uglavila bi je u gramofon. Volela je šansone. Melodija bi nastala, zavrtela  bi  se u vazduhu njene sobe, ali kao da je nekako zaobilazila njenu dušu. I uvek bi se isto ponovilo.Gramofon bi nastavljao da radi na prazno i pravio bi nesnosnu buku koja bi daleko odlazila i možda  sa sobom  nosila skrivenu poruku  samo njoj znanu.

S maglovitim mislima, tamne bure koja je tek nadolazila u njenoj glavi, birala bi uzane ulice i njima nestajala daleko od svega. Razmisljala je kada je zapalila svoju prvu  cigaretu, pregazila toplu roditeljsku reč i krenula u susret ulici. Sa neobičnom lakoćom prizivala bi taj trenutak iz svog sećanja i kao  da bi on svaki put iznova i iznova bio sve življi. Zatvorila bi oči i prepustila bi se snažnoj bujici u njenoj  glavi koja kao da je odnosila sa sobom sve što je ona do tada bila, i tako iznova kao da  se svaki put ponovo rađala. To bi bio mikrokosmos uzaludnog  i stalnog bega od njenog uobičajenog dana, sa rutinom neprihvatanja onoga sto jeste i sto mora biti. Sve je Lili mogla da uradi, osim jedne stvari , da napusti svoj Trst. On je za nju bio, ono što  nikada niko nije mogao biti ili jednostavno bar nije pokušao. A on kao da je to mogao da oseti ,  prema kući u kojoj je ona provodila svoje dane, slao bi  najtoplije i najmirišljavije  morske struje iz svog naručja. Ona je duboko u sebi znala da sve što nju čini ljudskim bićem, njena duša   i telo, da sve to mora biti dar koji je od njega dobila. I kako to uvek biva, od iskona, duša lutajući vreloj pustinji, prođe mnoge oaze, ne bi li našla onu pravu , gde će njena sudbina biti zauvek zapečaćena. Tako je ta neobična povezanost, nju neretko dovodila na obalu mora. Nije znala da objasni sebi  kako će to rešiti svešto je nju tada tištilo i u njoj izazivalo osećaj neobične jeze koja bi dugo opsedala njeno telo. Posmatrala je vodu koja je przo promicala u vrtlozima, gubila svoju snagu i negde daleko zastala zauvek. Neko ko je Lili dobro poznavao, čak i znao njene tajne, pomislio bi da je to u njoj budilo neopisivu setu koja bi brzo prerasla u tugu. Čak i ptice koje su svoju himnu životu neumorno pevale u tada osunčanom Trstu, znale su da Lili zapravo niko nije poznavao. Reč prijatelj, nikako nije nalazila svoj put sa njenih bledih usana. Poput listova hartije, koji nemaju baš nikakvog smisla i značenja, ljude  bi otrgnula tako grubo i snažno iz svoje svakodnevnice , da im se  svaki trag brzo gubio. Bila je sama. Dok je gledala u plaventilo mora, vreme bi zaigralo svoju nadaleko poznatu igru, onu čiji kraj zna pre samog početka, koja se igra samo radi ishoda. Vreme čeka strpljivo da završimo sve što imamo na ovom svetu, sve  sitnice , pojedinosti koje nama deluju presudno i podari nam ono što nam od pantiveka pripada. Pisac kraja,  na komadu kamena koja ostaje kao jedino svedočanstvo da smo hodali zemljom a ne nebesima. Lili nije razmisljala o prolaznosti,ona nju nije mučila. Vir u koji je ona duboko tonula je bio sazdan od dana koji su na nju tek čekali, koji su tek trebali da se rode i udahnu svoj prvi dah. Obalski vetar bi kao po navici, Lili vraćao nazad i podsećao je da je nastao onaj čas kada treba da se vrati tamo odakle je došla. Ona bi ustala, tiho nešto šapnula  i obalski vetar bi to nosio na svojim snažnim plećima. More je ostajalo sa svojom sudbinom znajuči da će čuvati njenu tajnu zauvek. Znala je to.

Dok je koračala ulicom približavajući  se krojačkom salonu na um joj pade misao. Nikako se nije mogla tačno vratiti na trenutak u kom je pozvala krojačicu i od nje zatražila da joj nešto sašije. Crna, oštrih kontura od satena skrojena haljina je bila to nešto. Da je Lili samo mogla da nekako dozna, da su sati i sati, nit po nit padali poput domina za taj komad odeće , kome ona nije davala  skoro nikakvog značaja.Čudna je reklo bi se veza između čoveka i stvari koje se nalaze u njegovom posedu. Da li čovek bira stvari koje će mu pripadati ili stvari pak biraju čoveka kojem žele da pripadaju? Kod Lili je bilo ovo drugo. Nešto malo iza podneva, po tom neupamćenom vrelom danu, ona zakorači u salon. Beše to mesto iz snova za sve mlade devojke ovdašnjeg doba koje su sanjale  o svojoj sreći sa svojim prinčevima negde daleko od svoje rodne Italije.  Neobično dug korak napred načini Lili i  nađe se u samom cetru raskošnog salona. Nije to bio jedan od onih običnih salona u kojima se odeća samo štancovala bez bilo kakvog reda i smisla ne bi li se vlasnici istog vazneli u zvezdano nebo imućnih Italijana toga doba. Bilo je to životno delo stare gospođe Marije. Marija je svoju prvu haljinu sašila sa punih šetnaest, od nje kupila svoju prvu koru hleba i bacila je  golubovima na gradskom trgu. Gospodnje čudo je bilo da je tu haljinu kupila jedna od princeza  i bila toliko vezana za nju da je toj jadnoj sirotici koja ju je sašila pružila čitavo bogastvo. I ona od njega sačini mesto gde će njene ruke i komadi haljine krojiti njenu sudbinu. Uvek se sećala svog početka i zato bi se prema svakoj mušteriji  ophodila kao da joj je prva i  da će baš od tih novaca koje od  nje dobije, ponovo kupiti onu isto koricu hleba koju razdelila na trgu pticama tog dana. Tako je bilo i sa Lili. Nakon par pogleda po raznobojnim tkaninama Lili ugleda Mariju.

-Dobar dan mila moja!- reče Marija sa milim licem, pogledavši Lili pravo u oči.

-Dobar dan, gospođo Marija! – brzo izgovori Lili i skrete pogled u stranu.

-Crna satenska beše, jel da? – gospođa Marija izgovori to sa toliko  topline u glasu da bi najčvršći kamet popustio i preobratio se u čoveka punog saosećanja.

-Da, da, molim vas. – reče Lili i uhvati sebe u neobičnom  stanju. Ne samo da nije znala ništa o svojoj porudžini već se nije ni sećala svog razgovora sa gospođom Marijom, činilo joj se kao da je neko zaposednuo njeno telo  i načinio  taj glupi telefonski razgovor.

-Draga, izvoli ,dugo te je čekala! – zvučala je Marija kao da priča o živom biću koje treba nahraniti, napojiti i voditi  u večernju šetnju pokraj mora.

-O da i ja…- zbuni se Lili i začuđeno pogleda u Mariju i ugleda njene poput zvezda sjajne oči. Smrtno se uplaši da je Marija razootkrila njenu ravnodušnost i zbunjenost i oseti kako joj srce poče lupati.

-Voli je i čuvaj, nek je Trst zavoli i neka bude njegova ljubimica! – ove reči kao ljute strele mahnito pogodiše već uzrujano srce Lilino. U njoj poče oluja, munje udariše snažno u razum i u njoj nadođe snažna bujica prezira.

-Kako da jedna krpa bude tako nešto!- prošaputa u sebi i shvati da čudna struja obuzima njeno telo.

Izvoli, draga, izvoli.- Marija će sa neobičnom slatkoćom u glasu.

Koliko sam dužna, Marija? – primirivši se prošaputa Lili.

– O mila moja, Bog te blagoslovio, koliko daš.

Lili izvadi nekoliko novčanica, neobičnim pokretom im dade gospođa Mariji i približi se vratima.

-Bog te čuvao mila, nek te njegov blagoslov doveka prati!

-Zbogom, Marija- izusti Lili , brzim i ujednačenim pokretom zatvori vrata sa sobom.

Reči gospođe Marije, koja je nekoliko puta prebacivala novčanice čas iz jedne u drugu ruku, imale su čudnu sudbinu. One su za Lili poput melodije onih šansona, zaobilazile  njenu dušu. Lili jednostvano nije volela ovu ženu. Misli joj se pomešaše i to je natera da ubrza svoj korak.  Razgovor koji je upravo vodila učinio je jedno. Lili je krenula ka obali mora. Sunce kao je da snevalo na horizontu, a Trst se beše presijavao kao da se spremao za ono sto tek dolazi. I kao što će se kasnije ispostaviti, on nikada nije grešio.

.

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Tvoja zagonetka je čovek

Na temenu ravnodušnosti ostavljen i protraćen ostade dah jednog vremena

I kap po kap razli se sudbina  tih bića mitskih

I dva ognja postadoše jedna vatra što se ljubomorno gasi

Trebao je da na mestu tom stoji jedan kraj  ali njegova priča beše duga

Čekao je da vidi sve, i on nikada više ne beše viđen.

Po grudima njhovim belim, sfinge piše prvo majčinsko mleko

I polje beše krvavih ruža, penušanje i miomiris stradanja

O velika plimo tela , o velika oseko duša zašto te nema

Da tragove naše, kao po kakvom nagovoru , skriješ

Da  nema i ikada je bilo

Nas.

Zveri.

Ljudi.

SD239w11

 

 

 

Dve karte molim!

Dve ptice u letu

I zrak čist I slobodan

Oblaci  i zvezde na kojima ništa ne piše

Čestice kosmičke prašine i naše reči

Kupujem nam vreme na komad i na gram

Davno  sam prokockao sve, da bih imao to da platim

Ti to znaš  ali se praviš da će naš plan sigurno uspeti

I ne skupljaj pikavce , sećaju me na svaki ugašen suton

Ne nosi cipele zaboga, niti kišobrane i kišne mantile

Spakuj jedan kofer ovozemaljskog i  sve sitnice tebi drage

Kada jednom pođemo naš put će biti neka nova galaksija

Sasvežđa  se pokoriti i čitav kosmos gledaće samo u tvoje oči

Bićemo sebični i sve to držati  u našem naručju.

Al godine su  ko i sve prošle su kraj nas

Uzeo sam nas i prodao nas i nikada više ništa  važno nije bilo.

 

images.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sud strašni

Vidiš sine moj, ja imadem mnogo leta i moje oči u glavi videše mnoge straote. Ovo moje srce što zakiva u grudima ne znam od čega li je, ali tu je još me nije izdalo. A mislim se da mi je još pamet bistra. Lepo proživeh moje godine što mi ih Gospod dade. On učini svojom svojom voljom da osetim svežinu današnjega dana. Tajne ti moje ne mogu podariti, one će zajedno sa mnom na dug put poći. Jedno mi je na pameti, sinko, što ti moja duša i ovo slabo u čas ovaj telo moje, ostavljaju u amanet.

Tako ti našeg Gospoda milog, jedno zauvek pamti, kad na učitelja tvoga koji ti pokaza put pravi počnu dizati pogane ruke svoje i srebrenjacima ga ko Judu krenu kušati, ustani sinko moj, ustani silovito i sjajno i učitelju svome ti put pokaži.

Starac, izustivši te reči, još jednom slabašno uvuče dah, I ko kakvo dete skupi svoje ruke I noge, zgrči se, I svoj dah ispusti.